KADA SILA SUDIJI UDARI U GLAVU – A ZID SE ZOVE ZAKON

Postoji trenutak kada sila silnika prestaje biti moć.
Onaj tihi trenutak kada se više ne udara spolja – nego iznutra.
Kada čovjek, uvjeren da je jači od svega – pa ga nešto pukne ili samo onako – pukne – i počne udarati glavom o zid, ne shvatajući da zid nije neprijatelj.

Zid je zakon.

Piše: Danijel Senkić / Dokumentovano.ba

KAD GLAVA POSTANE ORUŽJE SAMOUNIŠTENJA, A ZID OSTAJE ZID

U pravosuđu, sila nikada nije batina.
Sila je odluka – primjenom zakona.
Sila je potpis.
Sila je pečat.

Ali onog časa kada se ta sila počne doživljavati kao lična produžena ruka ega – ona se okreće protiv onoga ko je koristi.

Ne zato što neko piše.
Ne zato što neko kritikuje.
Ne zato što neko objavljuje javna rješenja.

Nego zato što zakon ne poznaje emociju kao kategoriju vlasti.

ZID NE NAPADA – ZID STOJI

Zid ne dehumanizira.
Zid ne vrijeđa.
Zid ne ponižava.

Zid samo stoji.

A kad neko udara glavom o zid i počne vikati da ga zid „napada“, da ga zid „vrijeđa“, da ga zid „psihički ugrožava“ – tada problem više nije u zidu.

Problem je u onome ko je odlučio da juriša usijanom glavom.

KADA KRITIKA SUDIJE POSTANE „UDARAC“, A JAVNOST „NASILJE“

U satiri je dozvoljeno reći ono što pravo kaže bez ironije:

Ako sudija tvrdi da je kritika njenog rada nasilje,
onda presuda postaje batina.

Ako sudija tvrdi da je objava njenog rješenja poniženje,
onda transparentnost postaje prijetnja.

Ako sudija tvrdi da je javnost dehumanizacija,
onda pravosuđe postaje bunker.

I tada više ne govorimo o sudu.
Tada govorimo o zatvaranju.

ZAKON NE TRPI KACIGU NA GLAVI – ZA ZAŠTITU OD ZIDA

Zakon o VSTV BiH nije napisan da bi štitio emocije.
Niti da bi amortizovao udarce ega.
Niti da bi neko stavio kacigu i nastavio udarati jače – siliti se.

Zakon je napisan da bi – kada udarci krenu iznutra – rekao:
Dosta.

Ne iz osvete.
Ne iz politike.
Ne iz medija.

Nego iz odgovornosti.

SATIRIČNA, ALI OZBILJNA POENTA

Kada sila udari u glavu – boli.
Kada glava udari u zid – boli još više.
Ali kada neko nastavi udarati, ubijeđen da je zid kriv – tada više nije pitanje ko je jači.

Pitanje je:
ko treba stati.

Jer zid neće.

ZAVRŠNA REČENICA (KOJA NIJE PRIJETNJA)

Ovo nije tekst protiv sudije.
Ovo je tekst protiv iluzije da se zakon može saviti emocijom.

Ko to pokuša – sam se briše iz evidencije moći.
Ne medijima.
Ne kritikom.
Nego zakonom.

A zakon, za razliku od glave,
ne puca.

Serijal se nastavlja.
Ne vikom.
Ne silom.
Nego mirno –
dok zid stoji.

VSTV BIH – DA LI JE VAS SRAMOTA? – KO NAM SUDI I ŠTA VI RADITE DOK SUDIJA SVETLANA PROGANJA TRANSPARENTNOST SUDA