DRUGI DAN GODINE: SUD NE RADI, ALI ZAKON VAŽI – Ni za sudiju Svetlanu Stevanović nema pauze

Drugi januar je neradni dan.
Ne rade sudovi.
Ne rade šalteri.
Ne rade institucije.
Ne rade ni telefoni, ni mailovi, ni „zaduženi referenti“.

Ali zakon – radi.
I radi isto za sve.

Radi za građane.
Radi za novinare.
Radi za advokate.
I – da odmah razjasnimo – radi i za sudiju Svetlanu Stevanović.

Piše: Danijel Senkić / Dokumentovano.ba

Jer nigdje u zakonima Bosne i Hercegovine ne postoji odredba koja kaže da:
– sudijska odgovornost ide na praznike,
– transparentnost se suspenduje dok traje slavlje,
– ili da se kritika sudskih odluka pauzira „dok ne prođe Nova godina“.

Naprotiv.

Sve ono što je sudija Svetlana Stevanović u prošlog godini nazivala:
– „napadom“,
– „dehumanizacijom“,
– „ponižavanjem“,

– „indisponiranjem“.

– „psihičkim nasiljem“,

dešavalo se u punoj funkciji prava i javnosti – a nešto samo u njenoj glavi.

Dešavalo se kroz:
– objavu javnih sudskih rješenja,
– citiranje zapisnika sa ročišta,
– prenošenje njenih vlastitih izjava,
– i javnu raspravu o njenim odlukama koje su dva puta poništene kao nezakonite – od strane Kantonalnog suda – ove koje su predmet naše analize a zatražićemo od suda informaciju koliko je sve nezakonito sudila.

I sada, drugog januara, dok sud formalno ne radi, postavlja se jednostavno i logično pitanje:

Da li sudija Svetlana Stevanović misli da zakon danas ne važi?
Da li danas ne važi Ustav Bosne i Hercegovine?
Da li danas ne važi Evropska konvencija o ljudskim pravima?
Da li danas ne važi Zakon o VSTV BiH?

Da li danas važi kritika njenog rada?

Naravno da važi.

Jer odgovornost ne poznaje kalendar.
A zakon nema crvene datume.

Ovaj feljton ne pravi pauzu.
Ne zato što ne poštujemo praznike.
Nego zato što zakon ne poštuje izgovore.

Ako zakon nema crvene datume, onda ih nema ni sudijska odgovornost.

To je možda i najneugodnija činjenica za one koji su navikli da autoritet miješaju s nedodirljivošću, a funkciju sa ličnim komforom.
Posebno za sudiju Svetlanu Stevanović, koja je u protekloj godini pokazala da javnost njenog rada ne doživljava kao ustavni princip – nego kao lični napad.

Jer da se ne zavaravamo:

Niko ovdje nije pisao o privatnom životu sudije Svetlane Stevanović.
Niko nije ulazio u njene privatne emocije, motive ili lične okolnosti.

Pisalo se isključivo o onome što svaki sudija mora izdržati ako želi nositi to zvanje – javnosti sopstvenih odluka.

Pa ipak, sudija Svetlana Stevanović je upravo tu javnost opisala rječnikom koji ne pripada sudnici, nego ispovjedaonici:
kao „ponižavanje“,
kao „dehumanizaciju“,
pa čak i kao „psihičko nasilje“.

I tu dolazimo do ključnog apsurda drugog dana nove godine.

Ako sudija smatra da je:
– objava njenog javnog rješenja nasilje,
– citiranje njenog zapisnika napad,
– a kritika njenih poništenih nezakonitih odluka progon,

onda problem više nije u medijima.

Problem je u razumijevanju sudijske funkcije.

Sudija nije nosilac lične istine.
Sudija nije vlasnik odluka.
Sudija nije autor čije se djelo ne smije komentarisati.

Sudija je državni službenik sa ogromnim ovlaštenjima – i predobrom platom –
i upravo zato sa ogromnom odgovornošću.

Zato je važno reći i ovo, jasno i bez patetike:

Ni 2. januar,
ni praznici,
ni neradni dani

ne brišu ono što je sudija Svetlana Stevanović već iznijela u službenim aktima i na ročištima.

Ne brišu njenu izjavu da se „ovdje sudi njoj“.
Ne brišu njenu tvrdnju da je kritika „dehumanizacija“.
Ne brišu njenu konstrukciju da se objave „dijele prije nego postoje“.

Naprotiv – upravo u danima kada institucije ne rade, ove izjave najjasnije odjekuju.

Jer tada se vidi da problem nije u dnevnoj buci,
nego u sistemskom nerazumijevanju granica vlastite funkcije.

Drugi januar je, simbolično, savršen dan za to podsjećanje.

Dan kada sud ne radi – ali zakon stoji.
Dan kada telefoni šute – ali norme govore.
Dan kada nema ročišta – ali ostaju zapisi.

I zato je važno reći:

Ovaj feljton se ne piše protiv suda.
Ne piše se protiv institucija.
Ne piše se ni protiv sudije kao osobe.

Piše se za pravo javnosti da zna – KO NAM SUDI.
I protiv ideje da se sudijska funkcija može braniti tišinom, pritiskom ili dramatizacijom vlastite uloge.

Ako sudija Svetlana Stevanović smatra da je javnost njenog rada nepodnošljiv teret –
onda to nije medijski problem.

To je pitanje koje zakon već poznaje.
I na koje zakon već ima odgovor – prestanak sudijskog mandata – po sili zakona.

A zakon – podsjećamo još jednom – radi i drugog januara.

Feljton se nastavlja.
Bez pauze.
Bez izgovora.
I bez crvenih datuma za odgovornost.

VSTV BIH – DA LI JE VAS SRAMOTA? – KO NAM SUDI I ŠTA VI RADITE DOK SUDIJA SVETLANA PROGANJA TRANSPARENTNOST SUDA

KAD SUDIJA SVETLANA SHVATI DA SE SUDI NJOJ – ALI PREKASNO