Forest Gramp je bio u Sremskoj Mitrovici, i sve što je želeo bio je da, kao i uvek, trči. Ali nešto nije bilo u redu – stomačne tegobe su ga mučile od samog jutra. I dok su mu crijeva klicala na pobunu, on je morao da održi govor na mitingu. Naravno, zbog svoje političke neprilagođenosti, i još k tome pod pritiskom sopstvenih laži i manipulacija, postao je još zbunjeniji.
Piše: Bojan Jovanović
U trenutku kad je stajao pred masama, ne shvatajući da su svi već izgubili veru u njega, počeo je da širi virus. Ne, nije to bio samo običan virus, već je to bio virus konfuzije, stresa i političkih obećanja koja nikada nisu ispunjena. Ljudi su počeli da se ponašaju kao da im nije jasno šta se dešava, a svi su masovno počeli da vrše nuždu gde stignu.
Forest, očigledno još pod uticajem stomačnih tegoba, samo je nastavio da govori. “Mi ćemo pobediti, ako budemo istrajali!” – govorio je, dok su mu u stomaku zvonili alarmi, a iz njegovih usta izlazile besmislene reči. Podanici su mu pomno pratili svaki korak, sve dok… Iako su svi to objašnjavali kao „narodni pokret“ koji ima za cilj oslobođenje, Forest nije mogao da shvati šta je zapravo izazvalo ovu lavinu ludila.
Nakon toga, u trenutku kada je pokušao da pređe iz govora u akciju i upravlja autobusom – koji je naravno bio u plamenu – virus stresa i nesanitarnih uslova još je brže proširio među njim i masama. Autobus je jurio prema provaliji, a svi su ga gledali sa prezirima i zbunjenim izrazima, jer su već uočili da više nisu u stanju da kontrolišu situaciju. Čak su i oni koji su ga prethodno smatrali “liderom” počeli da mu viču: „Pederu, pederu!“, dok je Forest i dalje bio u svom svetu, verujući da je u svakom trenutku blizu pobede.
Zato što, kako i dolikuje jednoj političkoj ličnosti iz nesigurnih vremena, Forest Gramp je i dalje smatrao da je samo još jedan korak do cilja, iako je na sve strane bio okružen haosom, izmetom i zbunjenim, povređenim podanicima. Oni koji su ostali sa njim, svi su, izgleda, zaraženi njegovim virusom – onim političkog ludila i nesposobnosti da prepoznaju sopstveni poraz. A autobus? I dalje juri prema provaliji, sa Forestom na volanu, koji je, naravno, i dalje ubeđen da je sve pod kontrolom.
Dok su studenti i narod u Kragujevcu kao besni vukovi išli u boj borbe protiv korupcije, boreći se za čast i pravdu, negde u Beogradu, iza zlatnih vrata Dedinja, scena je bila nešto drugačija. Naime, vrhovni vračar, prozvan „najveći manipulator svih vremena“, sedeo je za trpezom bogatom slavskim darovima. Oko njega, svi oni izdajici koji su se kleli u borbu za narod, sada ćutke sedili, srkajući skupocene šampanjce, i pritisnuti sopstvenim obavezama – da i dalje ćute i pomažu u održavanju mita.
Vrhovni vračar nije ni trepnuo, kao da mu nije bilo jasno da su u Kragujevcu ljudi na ivici revolucije. Svi su tu bili njegovi ljudi, verni sluge koji se klanjaju njegovim zlatnim skalama i strahuju da bi, ukoliko bi progovorili, mogli da završe kao smeće na ulici.
Na samu pomisao na Kragujevac mrmljao bi vračar:
“Ma, šta im je? Neka viču,” “Oni su samo kukavice. Niko ih neće ozbiljno shvatiti, a mi ovde imamo sve – i pare, i moć, i prošlost. Oni su samo studenti, ništa više. A narod? Ma, šta narod zna… Neka široke ruke donose mi darove. Ovi tu su došli da me služe, i tako će ostati!”
Dok je smeh vračara odzvanjao , iz Kragujevca su dolazili vesti koje bi svakog običnog čoveka naterale da zastane.
No, kako to obično biva, izdajnici na Dedinju nisu pomerili ni prst. Oni su sve te proteste gledali kao neki daleki film. S njihove strane, sve to je bilo samo opasna zabava – nesvesni da je jedina stvar koja ih deli od potpunog sloma samo onaj trenutak kad se narodu otvore oči.
Izgleda je trenutak tu.
Smejte se nećete još dugo.
