Ćutanje kada bi trebalo govoriti
U vremenu dubokih društvenih lomova, kada se hiljade mladih ljudi svakodnevno bore za dostojanstvo, slobodu i pravdu, Srpska pravoslavna crkva – na čelu sa patrijarhom Porfirijem – bira da ćuti. Ili još gore, bira da govori onda kada treba da ćuti, i da ćuti kada bi trebalo da progovori. Njegova tišina pred narodom postaje sve glasnija, a njegove reči, kada se izgovore, često odzvanjaju kao podrška sili, a ne istini.
Piše: Bojan Jovanović
Daleko od naroda, blizu vlasti
Patrijarh Porfirije više ne stoji između naroda i nepravde – on deluje kao produžena ruka onih koji tu nepravdu sprovode. U zemlji u kojoj se svakodnevno hapse građani zbog reči, gde se studenti prebijaju zbog transparenata, patrijarh ne nalazi za shodno da ih primi, sasluša, pomene u propovedi. Šest meseci protesta – nijedna reč utehe. Nijedan gest solidarnosti.
Zašto ćuti o ustoličenju nove crkve u Prištini?
Posebnu zabrinutost izaziva potpuna nezainteresovanost patrijarha prema nedavnom ustoličenju takozvane „kosovske mitropolije“ u Prištini. Zar nema ni reči osude? Ni potrebe da se oglasi u trenutku kada se, usred Vaskrsa – jednog od najsvetijih praznika – dešava čin koji veliki deo naroda doživljava kao simbolično potiranje srpskog identiteta na Kosovu?
Poseta Rusiji – šamar demokratiji, podrška agresiji
Ali možda ništa ne govori glasnije o moralnoj i političkoj poziciji patrijarha od njegove nedavne posete Rusiji. U trenutku kada svet osuđuje agresiju nad Ukrajinom, kada milioni ljudi stradaju, a razaranje ne prestaje, Porfirije odlučuje da ode i podrži režim koji stoji iza svega toga. Ta poseta nije samo politički čin – to je direktan šamar svakoj ideji demokratije, svakom glasu protiv nasilja, i što je najgore – to je otvorena podrška ubicama ukrajinskog naroda.
Zakon jednak za sve – osim za crkvu?
Ono što dodatno uznemirava jeste ćutanje nadležnih institucija: gde su policija i tužilaštvo kada se podižu ozbiljne optužbe o prikrivanju zloupotreba u crkvenim redovima? Da li mantija štiti od krivične odgovornosti? Da li crkveni vrh uživa imunitet koji ne bi trebalo da postoji ni u sekularnom, ni u božjem poretku?
SPC kakvu znamo – ne može više da opstane
Istina je jednostavna: ovakav format Srpske pravoslavne crkve je gotov. Mnogo je zla učinjeno pod okriljem svetinje, mnogo nepravde počinjeno pod krstom, mnogo greha sakriveno iza oltara. SPC će proći kroz pročišćenje – bolno, nužno i neizbežno. To neće biti samo istorijska recka, već duhovno raskrivanje, koje će ogoliti sve – i laž i moć i strah. I samo ono što bude autentično, ponizno i iskreno – preživeće.
Jeretik u sopstvenoj kući
Zato nije pitanje da li će patrijarh Porfirije morati da odgovara. Pitanje je – kada. I ko će imati hrabrosti da mu u lice kaže ono što već zna svaki vernik koji je ostao bez nade: da je prokockao poverenje, izdao poslanje, i da je duhovno vođstvo pretvorio u političku funkciju.
Crkva ne pripada vlasti. Crkva pripada narodu. I kada prestane da služi narodu – prestaje da bude crkva. A patrijarh koji zaboravi na veru u korist moći, prestaje da bude pastir, i postaje ono što istorija nikada ne zaboravlja – jeretik u sopstvenoj kući.
