Niz tragičnih događaja koji su zadesili Srbiju nije slučajnost. Svi ti gubici, nesreće i nisu došle ni iz ničega ni sa strane – one su proizvod naše pospanosti, našeg okretanja glave, naše nesposobnosti da se probudimo i suočimo sa stvarnošću. Srpska medvedica, koja je godinama spavala u svom zimskom snu, sada je probudila – ali prekasno. Tragedije koje su nas zadesile deo su kolektivne nesvesnosti i nemara prema onome što se dešava oko nas.
Autor: Bojan Jovanović
Nesvesni da naša nepažnja stvara talas problema, sada nas bunovne zatekao monstruozni konstrukt sa kojim ne znamo šta da radimo. Zastrašujuće zatečeni, suočeni s posljedicama sopstvenih grešaka, ne znamo kako da iz nje izađemo. Taj konstrukat, izgrađen od naših propusta, nepažnje i nesposobnosti da delujemo, sada nas steže u svojoj mreži. Prepušteni sopstvenim neodgovornostima, suočavamo se sa lavinom koja prijeti da nas zatrpa, a izlaza ni izdaleka nije vidljiv.
Naša nesposobnost da se ozbiljno posvetimo prevenciji, da ne ignorišemo upozorenja, da ne dozvolimo da prošlost bude samo lekcija koju zaboravljamo, vodi nas do trenutne stvarnosti. Počeli smo da zaboravljamo šta znači odgovornost, kako se bori za zajednicu i kako se čuva život i imanje. Svaka tragedija koja je pogodila Srbiju posledica je upravo te naše kolektivne letargije. Tragedije se ne dešavaju same, one su rezultat niza zanemarivanja, loših odluka i nemara.
„Šta se uopšte može promeniti u situaciji kada sistem drži celu naciju u zarobljeništvu? Do Vučića naovamo, sistem je venski umrežio zemlju, a od njega je postao kapilaran. Da li je rešenje da Srbija sama sebe uhapsi i tako prepozna vlastitu krivicu, kako bi imala šansu da se oslobodi iz ovog okvira?“
Sraman odnos Srpske pravoslavne crkve prema protestima i njeno ćutanje o društvenim problemima ukazuju na duboku povezanost sa vlašću, koja podrazumeva pasivnost u momentima kada je narod u potrebi za podrškom. Ova ćutnja nije samo moralni propust, već i otvorena podrška sistemu koji mnogi vide kao izvor represije. Crkva, koja bi trebalo da bude glas naroda, sve više deluje kao servis vlasti, čime podriva svoju istinsku ulogu kao čuvara etičkih vrednosti i pravde.
Sada, probuđeni, suočeni sa posledicama naše nesvesne nebrige, moramo da se zapitamo: Da li ćemo nastaviti da spavamo dok nas sve ne proguta tama, ili ćemo naučiti iz grešaka i konačno se okrenuti ka stvaranju stabilne, odgovorne i osvešćene zajednice?
