U svakom sistemu, bilo da se radi o organizaciji, društvu ili tehnološkoj mreži, pravilo je jasno: snaga sistema zavisi od snage njegove najslabije karike. To je poznata poslovica koja naglašava značaj svakog pojedinca u okviru šireg skupa, jer čak i ako je većina karika u sistemu izuzetno čvrsta, sama najslabija može dovesti do njegovog sloma. Međutim, šta se događa kada, umesto slabih, dve najsnažnije karike postanu zapravo najopasnije? Tada, umesto da služe kao temelji, one postaju fatalne tačke, i sistem se počinje urušavati iznutra, nesvesno donoseći svoju propast.
Piše: Bojan Jovanović
Ovaj fenomen možemo videti u svim vrstama sistema, od ekonomskih mreža do političkih struktura. Kada ljudi na ključnim pozicijama, koji se smatraju nosiocima snage i stabilnosti, zapravo postanu slabosti zbog svojih interesa, nesigurnosti ili nesposobnosti da prepoznaju sopstvene slabosti, oni mogu postati veća pretnja nego što bi to bila najslabija karika. Ove “najjače” karike, kada deluju u interesu samo sebe, ili kad previđaju sopstvene greške, mogu pokrenuti domino efekat koji će destabilizovati ceo sistem.
U praksi, ovo je slučaj kada lideri, menadžeri ili ključni donositelji odluka ne uspevaju da prepoznaju kritične greške ili slabosti u svom okruženju, verujući da su njihovi postupci i odluke nepogrešivi. Takvi pojedinci često ne uviđaju da snaga koju poseduju mora biti utemeljena na saradnji i odgovornosti, a ne na dominaciji i isključivosti. Sistem, koji se temelji na principu međusobne zavisnosti, može biti doveden u ozbiljnu opasnost kada dve najmoćnije figure u njemu postanu slepe za sopstvene propuste, jer ih niko ne dovodi u pitanje.
Kad dođe trenutak kada se najslabiji delovi sistema transformišu u “najnajjače” karike, te karike su, u suštini, najslabije tačke, jer predstavljaju tačke konflikta, nesuglasica i nespretnih odluka. Sistem koji ne prepoznaje ovu dinamiku postaje ranjiv i samoizgubljen. U tom trenutku, on se počinje urušavati, a tvorci tog sistema, koji su ga izgradili s najboljim namerama, postaju odgovorni za njegov slom.
Srpska pravoslavna crkva (SPC) i današnja vlast, kroz niz kontraverzi i nespretnih odluka, pokazali su ne samo svoju individualnu slabost, već i ozbiljan sistemski problem koji ih čini ranjivim i izgubljenim. Kroz različite skandale, neusklađene poteze i reakcije koje su više podsećale na pokušaje izbegavanja odgovornosti nego na preuzimanje istinske inicijative, oboje su demonstrirali svoju nesposobnost da se suoče sa sopstvenim izazovima.
Prvo, SPC je u više navrata ulazila u konflikte s vlastima, ali i sa sopstvenim vernicima, nedostatkom jasnoće u stavovima, te nespretnim odlukama koje su samo dodatno povećavale sumnje u njen uticaj. Od propusta u reagovanju na društvene i političke promene do mešanja u političke procese, crkva je često bila viđena kao nesiguran oslonac i nestabilan autoritet, što joj je dodatno ugrozilo legitimitet.
S druge strane, današnja vlast je pokazala nesposobnost da vodi odgovornu politiku, često donoseći odluke koje nisu samo bile kontradiktorne, nego i štetne za dugoročnu stabilnost. Nepredvidivost, nesigurnost u donošenju ključnih odluka, kao i nedostatak vizije i strategije u rešavanju problema, dodatno potvrđuju da sistem kao celina nije u stanju da odgovori na izazove savremenog društva. Umesto da ponudi konkretna rešenja, vlast je najčešće birala pristup zasnovan na improvizaciji, što je samo povećalo utisak nesigurnosti i ranjivosti.
U konačnici, kako SPC, tako i vlast, ostaju sa osetnom posetom nedostatka hrabrosti da se suprotstave svojim unutrašnjim problemima i izgrade stabilan, održiv sistem. Ovaj niz kontraverzi i nespretnih poteza stavlja ih u poziciju gde su ne samo slabiji pojedinci, već i celokupne institucije koje bi trebale biti stubovi društva, a koje se sve više suočavaju sa sopstvenim padom autoriteta i poverenja.
Ključ uspeha bilo kog sistema leži u ravnoteži. Kada najslabije karike postanu najjače, to znači da je sistema narušena i da je samopouzdanje njegovih članova premalo da bi se suočili sa sopstvenim slabostima. U tom trenutku, sistem ne samo da ugrožava svoju stabilnost, nego i gubi sposobnost da se prilagodi, raste i razvija. Samo kroz prepoznavanje vlastitih slabosti i učenje iz grešaka može se održati funkcionalnost i integritet celog sistema.
Sad kada je sistem Aleksandra Vučića i SPC izbačen iz ravnoteže i kad plivaju do grla u svojim slabostima, da ne kažem u nečem drugom, sad kad su te hronične kukavice sami sebi zaboli kolac u vampirsko srce sa zadovoljstvom ću im zabiti poslednji čuvao u les pre nego im odsviramo requiem i ispratimo sa političke scene:
Requiem aeternam dona eis, Domine.
